my story

Dobrodošli na moj blog

12.06.2017.

Samoubistvo

Taman pred kraj škole nama u razredu kao i svake godine mora da se desi,da izvinite,sranje. Drugarica hoće da se ubije.To kada čujete isto kao i ja i cijeli moj razred mislite joj samo hoće da bude u centru pažnje bla bla.. Ona je cijele ove godine veoma čudna,priča japanski,govori kako je lezbejka(a zaista jeste),i veoma je povučena. Kako je vruće,prvi put u životu imala je majicu kratkih rukava.A njene ruke su bile sve izrezane.Prisla sam joj i upitala šta je bilo,a ona je samo sagela pogled i rekla kako je pas izgrebao... Zatim je jedan dječak iz našeg razreda na razrednoj grupi na viberu pitao,je li se to ona žekli stvarno ubiti?Zatim je ona počela da piše kako to jeste istina i sve. Sutradan to je došlo do razrednika i on je pozvao kod pedagogice na razgovor.Mi smo toliko bile tužne da smo cijeli dqan plakale. Vratila se sva uplakana od pedagogice i sva nas grlila i vikala kako joj je drago što nas ima. Zatim je ostavila kao pismo u klupi gdje je pisalo "ja ne mogu više ovako još malo i skinut ću vam se svima s vrata,učinit ću samoubistvo,bye" i sutradan nije došla u školu. Zvali smo je i ona je rekla kako je bolesna. Ja zaista ne znam šta da radim,ima li neko neki savjet? :(

01.06.2017.

Prva plata

Prvu platu sam dobila sa svojih 11 mjeseci.Bio je neki konkurs 2005.,kao treba da se pošalju slike beba i neku bebu će odabrati za slikanje nekih pelena.Tako su mene valjda izabrali,bar mi je tako mama ispričala.To su bile neke bosanske pelene,koje su se veoma brzo povukle iz prodaje,ja se nadam da nisu zbog mene hahahah.I zaradila sam oko sto maraka,mada te pare nikad nisam dobila,to su moji roditelji davno potrošili na mene. Tako da ne znam sad baš da li se to računa kao prva plata ili ne?

31.05.2017.

Reklama

Bio je,bar koliko se sjećam,mart 2012. godina.Imala sam 7 godina.Ušla sam u dnevnu,a tamo je tata čitao novine i onako iz šale rekao:"Pripremi se za jedno malo iznenađenje".Ja onako uzbuđena jedva čekam da saznam šta se dešava,a on mi kaže:"Glumit ćeš u reklami." Ja sva zbunjena počinjem da skačem od sreće i vrištim uokolo.Bila je subota i reklamu sam snimnala u nekoj raskošnoj vili.Pošto je bilo hladno,a niko od njih se nije sjetio da uključi grijalicu ili bilo šta da se ugrijemo.Tako sam ja sva drhtala.Reklama je bila za viršle.Pošto je tek oko dva bila moja scena,sa tatom sam izašla ispred kuće,a tamo je cijela ekipa napravila roštilj.Nećete vjerovati sa svojih 7 godina,pojela sam dvanaest i po ćevapa. Taman nakon što sam jela,morala sam da snimam scenu kako jedem viršle.A meni je tako bilo muka.Tako da sam ja odglumila kako jedem,i onda bih sve to pjunula.S obzirom da sam bila profesionalac odglumila sam od prvog puta,mada nema tu šta da se glumi,kako ja jedem viršle. Iskreno viršle nisu baš nešto hahaha Poslije toga,bilo je još mnogo audicija,ali nažalost nisam nigdje prošla. Čak sam bila pozvana na audiciju za seriju "Genius",ali eeto nije upalilo. Mada ja se i danas nadam da ću jednog dana postati glumica.

30.05.2017.

Iftar u liftu

Bliži se iftar,ja sam sama u stanu,znači nemam ništa jesti.Moram se snaći.Na stolu u dnevnom boravku nalazilo se 10 maraka i poruka na bijelom papiru od mame:"Ovih deset maraka ti je za iftar,ako ti ne bude dovoljno uzmi od nane,pusa,voli te mama!" Bilo je oko osam sati i krenula sam da kupim picu,sok i trešnje.Onako drhteći više od glada i žeđi,tih dvadesetak minuta mi je sporije prolazilo nego cijeli čas na geografiji.No,za divno čudo nisam ponijela mobitel.Ušla sam u lift i pritisnula broj 12.Čuli su se neki čudni zvukovi,mislila sam da komšije renoviraju stan.Ali ipak nije to bilo.Odjednom,zaustavi se lift i na njemu prikazana dva uskličnika i dva upitnika.Ja onako uspaničena,ne shvatam šta se dešava,već sama sebe prepadam i pravim da mi nestaje zraka.Vičem i lupam po vratima,ali niko se ne odaziva.Nakon dvije minute sjela sam na pod lifta i rekla sebi:"Hajde šta fali,malo da osjetim čari lifta."Pošto mi je zgrada odmah do džamije,za par minuta čuo se ezan,brzo sam proučila dovu (molidbu).Smazala sam veliku vegeterijanu,a ni sama nisam mogla vjerovat da mogu cijelu picu pojesti,pošto sam mršava.Sok sam popila u dva gutljaja,a trešnje,toliko brzo jele,kao pas,čak u toj žurbi i košpice pojela. "NAPOKON"-viknula sam.Kućapaziteljka je popravila lift.Kada je otvorila vrata pogledala je mene,umazanu sva od kečapa,a oko mene lift u haosu.A ja sam je gledala kao mačak Garfild kad želi lazanje da jede.Ona se samo nasmiješila i promrmljala nešto i otišla. Ostala sam pola sata čisteći lift. To mi je bio najslađi i najčudniji iftar u životu.

30.05.2017.

Kozlić i moje avanture

Bio je novembar,26.11.2016.,bila je srijeda i zadnji čas mi je bio tjelesni odgoj.Ulazeći u salu ugledala sam kozlić,uvijek sam se bojala toga jer sam po prirodi smotano dijete i kada sam roditeljima govorila da ne želim to da radim jer me je strah da ću se ozlijedit i majka kao majka govorila mi je da to ne radim ako se bojim,a tata je govorio kako pravim od sebe smotanu osobu što uopšte nisam (ali jesam smotana) i pošto ja uvijek volim da glumim mangupa i neku hrabru osobu "sad kofa ja nešto ofo ono" tako se "ufuram" i dobijem ful snagu da preskačem taj kozlić i da pravim razne akrobacije.Pošto sam prva u dnevniku,nisam ni imala poujma kako se to preskače,pa sam ja to prvi put pokušala malo "na svoju ruku" i dobro,prvi put nije bilo tako loše,dobila sam četiri i zamolila sam nastavnika da ponovo pokušam za pet,on mi je dopustio.Drugi put kada sam pokušala,malo je reći da sam ja to "na svoju ruku" uradila,to je bilo nešto što ni majmun ne bi uspio.Kako sam preskakala noga mi se zakačila za kozlić (što zvuči nemoguće) i tako sam ja pala na desnu ruku.Prvo sam je malo protrljala misleći da mi nije ništa.Sjela sam na klupu i bol je bila sve jača i jača tada sam zaplakala i vidjela da mi je ruka plava.Nastavnik je zvao hitnu.I u hitnim kolima sam se predobro zabavila.Svi su bili veseli i zabavljali su me kako bih zaboravila na bol.Odvezena sam u bolnicu gdje su mi zvali mamu,a moja mama sva isprepadana umjesto da mene smiruje,ja sam morala nju.Rekli su da sam slomila palac,a kao napukao mi je zglob.Stavili su mi langetu 7 dana. Eh sad dolazi onaj najslađi dio,a to je potpisivanje na gips.Pošto sam svima rekla da sam slomila ruku,bilo mi je glupo da kažem ovo je langeta,pa sam ja izmislila da je to gips,ali kao da bi mi bilo toplo stavili su preko zavoj.I tako sam ja bila glavna u raji.Prolazi 7 dana,ja sam molila Boga da mi stave još jednu sedmicu,jer je bio kraj polugodišta i mnogo pismenih pa kao ako imam gips neću moći raditi pismene,a ustvari sam bila ljevak,a gips mi je bio na desnoj ruci,ali to od nastavnika srećom niko nije znao.I stavili su mi još 10 dana.Najgore od svega što me je mama morala kupati,nisam mogla jesti sa viljuškom i nožem morao mi je neko rezati jelo,i ostale stvari.Ali definitivno najgore od svega je kada me zasvrbi ta ruka,ja sam vrištala i plakala danima.Nako tih 10 dana stave mi ponovo još jednu sedmicu,pa onda još jednu sedmicu.Bar sam tada bila oslobođena klavira jer nisam mogla da sviram,a pet dana prije moja nastavnica klavira je pala i slomila nogu.Iskreno bilo mi je malo žao,ali puno više drago jer je to bila nastrožija nastavnica koju sam znala.I eto onda se to meni dogodilo,mislim da to ljudi zovu karma.

29.05.2017.

Početak

Konačno sam skupila hrabrost da otvorim svoj vlastiti blog,iako znam da neću imati ni 3 čitatelja,opet mi je drago jer blog osjećam kao svog najboljeg prijatelja kojem mogu sve reći.Imam 13 godina i smatram da se veoma djetinjasto (pa sa 13 godina sam ionako dijete,Bože budale) ponašam jer ja baš tako volim,da sam drugačija sama bih sebi bila dosadna,a ovako sam drugima dosadna,a sebi zanimljiva.Kao što sam rekla znam da neću imati ni 3 čitatelja,ali ja ako budem imala jednog čitatelja njega ću voljeti najviše na svijetu.Mada nikome nisam zanimljiva jer volim nenormalno da se ponašam,a veoma sam dosadna.Iako to dosadna i nenormalno ponašanje baš ne ide ali kod mene se baš to slaže i dosada+nenormalno ponašanje=JAA Živim u gradu u kojem se sve komentariše sa "A BOŽE SAČUVAJ","JAO OFIRAGE","JAO VID' ONE MALE"...zbog toga me je i bilo strah otvoriti blog jer će po školi biti onih kolutanja očima i ismijavanja. I tako ja jučer uz moju svakodnevnu dosadu objavim na instagram story-u "Da li da postanem vlogerka ili blogerka?? :)" i onda mi dolazi hiljadu poruka (zezam se,oko 30)"Daaaaa,daaa,daaaa,počni odmah,daaaa,predobro,..."I onda ja malo promrdam glavom (što rijetko kad radim) i pitam sama sebe "Zašto ne?!"I od tada shvatite da ne živite za nekog i njegovo mišljenje,već za sebe i svoje mišljenje.Osobe od kojih strahujete da vas neće ismijavati po školi,za 5 godina kada ih sretnete nećete znati ko su oni. I tako nekom pričom počinje moj blog.:)


my story
<< 06/2017 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
928

Powered by Blogger.ba